Dubioza Kolektiv u Beogradu nije nastupala skoro 6 godina: od 30. juna 2018. (na Tašmajdanu) do 20. juna 2024. godine (Belgrade Beer fest). Za to vreme, Brano Jakubović (neko bi rekao spiritus movens ili libero), zvanično na poziciji semplera grupe Dubioza Kolektiv, počeo je i da piše za portal nomad.ba.
Kako su retki muzičari koji pišu kolumne (ili nazovite to kako želite), a Brano Jakubović ih piše uglavnom iz prvog lica, naš nedavni susret u Beogradu je morao dati odgovore na pitanja koja mu se retko postavljaju. Nadam se da će i onima koji čitaju ovo pisanije neke stvari biti jasnije.
ID: Kako si uopšte počeo da pišeš za nomad.ba i koliko si zadovoljan onim što si uradio?
Brano Jakubović: Krenuo sam u to bez ikakve ambicije. Nemam ja ambiciju da budem čovek od pera il’ čovek od tastature. Kako je bila pandemija, pa mi bilo dosadno, a i malo pre toga mi stari umro, pa sam imao potrebu da se, kako bih rekao, da se istovarim negde. A moj dobar prijatelj Edin Zubčević (odgovorni urednik portala nomad.ba – prim. I.D.) vodi taj posao, onda sam napisao par tekstova, k’o spomenar, i poslao njemu bez ikakvih ambicija da ih objavi. Želeo sam da ih pročita neko blizak meni, ko zna o čemu se radi, onda čoveku bude malo lakše. On ih je pročitao i rekao: “Ovo je super! Ja bih to stavio na Nomad.” i tako je krenulo, slučajno. Ja onda, tako, kad mi nešto naleti, kad mi se javi neka potreba, ja se malo istovarim po papiru ili tastaturi i oni to okače na Nomad.
ID: Na portalu si čak napisao i tekst o vašoj najnovijoj pesmi koju ste radili sa Dinom Šaranom, frontmenom sastava Letu Štuke (“U3PM”). Iako se muzički razlikujete, dosta toga zajedničkog se može naći u porukama koje šalju i Letu Štuke i Dubioza Kolektiv. Kako je došlo do ove saradnje?
Brano Jakubović: Dino i ja smo različite generacije, on je deset godina stariji od mene. Igrom slučaja, živimo u komšiluku, živimo bukvalno dvesta metara vazdušnom linijom jedan od drugog. Već duže vreme se družimo kada stignemo. Ja sam, inače, privatno veliki fan toga što on radi, ne samo kroz Letu Štuke, nego i drugih stvari, pogotovo načina na koji on piše. On je, za mene, sigurno najbolji tekstopisac trenutno u Jugoslaviji zadnjih deset, dvadeset godina. Imam priliku da puno naučim od njega. Ta pesma koju smo uradili, to je zapravo početak intenzivnije saradnje koja je vrlo spontana i neplanirana, ali, kako smo u komšiluku, onda se nalazimo i nešto sviramo zajedno. Moja ideja je da napravimo zajednički EP koji bio bio od nekih pet pesama snimljenih za jedan dan, bez neke ambicije. Zanš, onako, poluakustično. Želim da on piše tekstove koliko je to moguće, jer su njegovi jednostavno bolji, i želim da on peva. Dakle, da se nađemo na pola puta. Već smo radili neke pesme zajedno, a sada mogu reći da je to bio eksperiment, jer smo se približavali jedan drugom. Mislim da je ova poslednja, “U3PM”, prva koja se našla na sredini, gde smo se našli, i gde je to profunkcionisalo. Želim da u tom duhu i nastavimo dalje da radimo, jer kad god da se nađemo i imamo probu, mi napravimo jednu ili dve pesme. Vrlo je plodonosno to druženje. Puno učim, jer je način na koji on piše vrlo zanimljiv. Ono što mi je najneverovatnije je kako on nađe neke neke male i nevažne reči i napravi od njih veliku pesmu. Kako bih rekao, lepo je kad se družiš sa nekim od koga možeš da učiš.
ID: Česti ste gosti na festivalima, kako po Srbiji, tako i po regionu i širom sveta. Koji bi bio tvoj idealni lineup za jedno veče, uključujući vas, kojim bi ti bio zadovoljan?
Brano Jakubović: Uh, to bi onda morao biti dvadesetodnevni festival (smeh)! Znaš, kada smo prvi put svirali u Španiji, bilo je to na festivalu u Galiciji. Festival svake godine izabere artistu koji je domaćin festivala, rezident, svira obe večeri, ali i izabere ostale učesnike festivala. Pre petnaestak godina Manu Chao je bio rezident tog festivala pa je pozvao nas da nastupimo i to je bio naš prvi koncert u Španiji. Godinama se već redovno vraćamo tamo, al’ imali smo sreće da nas on pozove prvi. Možda bi i ovde neko mogao da pokrene tu foru da festival ima rezidenta artistu svake godine, dobra je to ideja. A koga bih zvao? Uh, ma sve koje volim, zaboraviću nekoga.
ID: Znam da bi tu sigurno bili oni koje ste vi birali da vam gostuju na vašim velikim koncertima.
Brano Jakubović: Jedan od bendova koje bih sigurno zvao je Atheist Rap. Veličina benda se ne gleda samo po količini publike koju u nekom momentu bend okuplja. Po meni je puno veća zaostavština i KUD Idijota i Atheist Rapa. Dobro, Ateisti su još uvek, hvala Bogu, aktivni. Iza sebe imaju 35 godina. Toliko mi je drago što ih znam, i toliko mi je drago što su uspeli da sastave trideset i pet je**nih godina svirajući i još uvek sviraju istim intenzitetom. To bi mi bilo zanimljivo: pronaći sve te ljude koji su imali ogromnu zaostavštinu, koji su prevaspitali generacije i generacije ljudi i potpuno je nevažno da li u ovom trenutku postoje ili ne postoje. Te ljude bih voleo ponovo okupiti i dati priliku novim generacijama da ih otkriju.
Iskren da budem, znam malo muzičara koji će sa toliko ljubavi i poštovanja pričati o svojim kolegama, naročito iz drugih ostataka bivše nam zajedničke države. Brano Jakubović je jedan od njih – iskren i neiskvaren, ali i oštar i direktne britke reči, a, kako vidimo, i pera (dobro, tastature).
Nego, Brano, zaboravih da te pitam. Gde je i šta radi Walter?
