Dramski program Madlenianuma bogatiji je za klasik “Gordost i predrasuda” Džejn Ostin. Ovo legendarno obožavano delo britanske književnosti za scenu je nedavno prilagodila višestruko talentovana i angažovana pozorišna umetnica Izobel Mekartur. Njena predstava postigla je u Londonu ogroman uspeh, a na temeljima dramaturgije Mekarturove beogradsku verziju postavlja reditelj Ivan Vuković, čije je premijerno izvođenje 17. novembra, a reprizna 18. i 19. novembra i 2. decembra.
“Gordost i predrasude”, drugi roman Džejn Ostin iz 1813. godine, priča je o ljubavi, ali i o klasnim, polnim i društvenim podelama. Roman je doživeo brojne adaptacije kako filmske tako i pozorišne. I dok se većina adaptacija fokusira na ljubavni zaplet, dramatizacija koju je uradila Izobel Mekartur akcenat stavlja na neke od savremenijih i aktuelnih tema, kao što su na primer klasna i rodna nejednakost, tretirajući ih pri tom na vrlo duhovit način.
Drama koja se pri tom zove "Gordost i predrasude (nešto kao)" počinje iz vizure sluškinja koje prepričavaju događaje iz romana i ujedno igraju sve likove. Iako sluškinje nikad nisu bile glavni junaci u romanima Džejn Ostin (pošto verovatno ne bi ni bili objavljeni da jesu), spisateljica se bavila njima na spretan i pametan način. Zapravo kroz odnos gospodara i gospodarica prema svojim slugama i sluškinjama, sagledavamo i sudimo o svakom od njih. Samim tim nije daleko od istine konstatacija sluškinja iz drame koje kažu da one mogu biti od presudnog značaja i za ljubavne zaplete i za umetnost uopšte jer ako malo kasnije donesu pismo ili dopune nekom čašu prečesto – pitanje je da li bi se išta od svega toga desilo.
Ivan Vuković, koji je sa Bojanom Stefanović ovo delo i preveo, sa svojim timom nosi se na pitak, topao i raspevan način kroz teme koje su ozbiljne i važne i za društvo u kojem mi živimo. Gordost, greh o koji su se saplitali i moralni gorostasi, je apsolutno kao tema izazov i naših dana. Gordost je tajanstvena zamka u koju upadaju oni koji sebi pripisuju kvalitete koje zapravo nemaju. Možda će nas upravo priča koju je Džejn Ostin napisala pre oko 200 godina navesti da promislimo da li je samopouzdanje precenjena osobina u savremenom društvu. A “predrasude” – partnerska reč iz naslova nove predstave takođe korespondira sa savremenim ljudima kroz brojne inicijative da se ljudi ne dele ni po kojim osnovama. Raznorazne aktivnosti u mnogim nivoima društva upućuju da smo svi jednaki i sa jednakim pravima. No, svesni smo da je zakone daleko lakše urediti nego stanje u ljudskim srcima. Dok se predrasuda u srcu ne sruši nijedan zakon ne može suštinski pomoći.
Umetnici koji se u Madlenianumu kreću kroz ovaj komad, mudro, a iznad svega duhovito, krče put do srca onih za koje su stvorili predstavu. Pre svega autorski tim: Ema Stojković i Jelena Kesić, Dragica Laušević, Maja Todorović, Marija Milenković i Nikola Živanović. Verna publika Madlenianuma dobiće na dar delo u kojem će uživati u glumačkim bravurama u transformaciji, u neočekivanom muzičkom aspektu predstave za koje je songove na stihove srpskih pesničkih remek-dela uradio Draško Adžić i u vizuelnim rešenjima koja su kroz lepotu i originalnost funkcionalna. Razmahnuti na Velikoj sceni Madlenianuma: Ljubinka Klarić, Suzana Lukić, Milena Živanović, Borjanka Ljumović, Tamara Aleksić, Bojana Stefanović i Goran Jevtić igraće nekoliko uloga kao u pravom melodramskom pozorištu.
Koliko je aktuelna ova knjiga za sadašnji trenutak i šta donosi Mekarturova dramatizacija tumači reditelj Ivan Vuković: “Ne znam ko čita Džejn Ostin, da li više žene i da li je čitaju muškarci, ali znam da bi trebalo da je čitaju svi. Izobel Mekartur voli literaturu sa kojom se poigrava. Zato sme i može i ume i da je gleda u iskrivljenom ogledalu i u retrovizoru i u staklićima disko kugle i u staklu autobusa. Pozorište je najozbiljnija neozbiljna stvar na svetu. I zato pozorište nikada ne zaboravi da se našali na svoj račun, kad god se šali i na tuđ. A gde je to moćnije nego u pozorištu u pozorištu dok sedimo u pozorištu i gledamo pozorište.”
