Vladimir Ivanović je ove godine pokorio Sabor trubača u Guči osvojivši nagradu za Najbolji orkestar 63. Dragačevskog sabora trubača. U razgovoru sa njim saznajemo kada je truba postala njegov život, koliko je truda potrebno da bi se stiglo do vrha, kako je jednog Parižanina privoleo trubi, ali i zašto veruje da taj instrument zvuči najbolje baš u Guči.
U mojoj porodici se svira već 150 godina i prenosi se sa kolena na koleno. Moj deda Duško Ivanović je bio čuveni trubač, kao i moj otac. Ponosan sam što sam treća generacija i srećan sam što imam i naslednika u svom sinu, kaže Vladimir Ivanović na početku intervjua za portal /SE TV.
Orkestar koji predvodite je i pre tri godine proglašen najboljim. Koliko vam znači što ste dvostruki laureat Guče?
Puno mi znači ova nagrada. Puno znači mom orkestru. Guča je neprocenjiva, jer pobeda na ovoj manifestaciji otvara mnoge mogućnosti, poput nastupa na koncertima i festivalima. Zaista sam zahvalan Skymusicu, njihovoj organizaciji što nas podržavaju i što su uradili fantastičan posao u Guči.
Šta vas je izdvojilo i ove godine na Saboru?
Moj orkestar. Imam najbolji orkestar i veoma sam zahvalan na tome.
Otkrijte nam tajnu kako se dolazi do titule najboljeg orkestra?
Veoma teško. Da je lako, ne bismo se takmičili i po tri decenije. Iza nas su sati i sati vežbanja. Ja sam već počeo da se pripremam za sledeći Sabor i tačno znam šta ću izvesti, jer mi je cilj da pobedim. Cilj mi je da budem najbolji, a to podrazumeva svakodnevno vežbanje.
Kada ste vi počeli da se takmičite?
Prvo kao pionir, još 2005. Nastavio sam kao omladinac i stalno sam osvajao nagrade. I u Guči sam osvojio nagradu Prva truba kao klinac.
Sada ste osvojili još jednu prestižnu nagradu? Da li to znači da ćete biti skuplji?
Ma, ne. (smeh)
Nema veselja bez trube. Ipak, da li ste ikad upoznali nekoga ko ne voli taj zvuk?
Jesam. Oni koji ne vole trubu obično imaju loše iskustvo sa trubačima, što je žalosno.
Ima puno loših trubača?
Da. Ne želim nikoga da uvredim, da ih imenujem… Ali ima ih.
A, rivalstva? Znamo da toga ne manjka u muzičkim žanrovima.
I toga ima. Svakako, ne želim ni njih da imenujem. (smeh)
Onda nam otkrijte koga poštujete od kolega?
Elvisa Ajdinovića i Ekrema Mamatovića. Obojica su majstori trube, dobre kolege i izvanredni ljudi. Poštujem i Dejana Lazarevića. Naravno, izlišno je govoriti o Dejanu Petroviću i Bobanu Markoviću. Oni su zvezde nad zvezdama.
Drago mi je što ste pomenuli Dejana. On je uspeo da podigne na noge čuvenog producenta elektronske muzike Skrileksa. Da li ste vi uspeli da nekoga iz potpuno drugog žanra privučete trubi?
Ima dosta menadžera koji me zovu da nastupam u inostranstvu. I nastupao sam, ali moram da budem iskren, nije mi se dopalo. Kad sviram, volim da moja publika razume ono što sviram, i zato se najbolje osećam kad radim u Srbiji. Ali uspeo sam jednom našem čoveku koji živi u Parizu da promenim mišljenje. Govorio je da ne voli zvuk trube i da ne može da je sluša. Međutim, kada je čuo naš orkestar promenio je mišljenje i čak nas je zvao da sviramo na njegovom veselju.
Gde truba izaziva najjaču emociju?
U Guči. Truba zvuči najbolje u Guči.
